Дисцуссион абоут термс оф усе ис онгоинг | 4тх Генерал Меетинг

анархо-синдикализам

Из Anarhopedija / Анархопедија

Застава Анархосиндикализма

Анархосиндикализам облик је анархизма који се усредоточује на стварање синдиката организираних на анархистичким принципима и који се у својој борби за слободније друштво користе анархистичким тактикама (а прије свега директном акцијом). Ријечима Међународног удружења радника/ца (МУР):

Револуционарни синдикализам, базирајући се на класној борби, тежи ујединити све раднике/це у борбене економске организације које се боре за слободу од двоструког јарма капитала и државе. Његов циљ је реорганизација друштвеног живота на бази слободарског комунизма кроз револуционарну акцију радничке класе. Будући да су само економске организације радништва у стању остварити овај циљ, револуционарни синдикализам се обраћа радницима и радницама као произвођачима/цама, ствараоцима друштвеног богатства, желећи пустити коријене и развити се међу њима, насупрот модерним радничким партијама, које сматра неспособним за економску реорганизацију друштва. [Принципи револуционарног синдикализма, ставка I. ]


Револуционарни синдикати су предани директној акцији те одбијају сурадњу са политичким партијама, којег год опредјељења исте биле, па биле оне и радничке или социјалистичке. Идеја водиља анархосиндикализма јест идеја синдикалне аутономије – идеја да су револуционарни синдикати својом властитом снагом способни контролирати своју борбу и извршити друштвену трансформацију, без утјецаја разних партија или идеолошких група (укључујући ту и анархистичке групе/федерације). Овакво стајалиште понекад се назива wоркеризмом (назив потјече од француске ријечи оувериерисмо) а значи термин којим се обиљежава радничко контролирање класне борбе и њихових властитих организација. Супротно томе да, попут политичких партија, буде све-класна организација, анархосиндикат јест класна организација која је сама способна представљати тежње, наде и интересе радничке класе. У анархосиндикатима никада није било мјеста за оне који/е нису били/е радници/е. Професионални/е интелектуалци/ке, који/е потјечу из средње класе и који/е су тежили/е водству радничке класе те створили/е идеје социјализма као политичког покрета, нису били/е дио револуционарних синдиката. Као посљедица тога, револуционарно синдикалистички покрет је био, и тако је себе доживљавао, облик социјализма створен од стране саме радничке класе... Синдикализам се тако појављује као велики и херојски покрет пролетаријата, као први покрет који је озбиљно прихватио ставку да еманципација радничке класе треба бити дјело самога радништва, без утјецаја интелектуалаца/ки средње класе или политичара/ки. Појављује се као покрет који циља успоставити социјализам радничке класе, без мрља буржујских апстракција. Једном ријечју, за синдикалисте радници/е су били/е све, а остали ништа. (Геоффреy Остергаард, Тхе Традитион оф Wоркерс Цонтрол, п. 38).

Револуционарни синдикализам стога је свјесно анти-парламентаран и анти-политичан. Он се стога не фокусира само на односе моћи него и на кључне проблеме којима се може срушити та моћ. У револуционарно синдикалистичкој доктрини истинска моћ је економска моћ. Начин на који се уништава та економска моћ јест да се свакога/у радника/цу учини моћним/ом те се тако елиминира моћ као друштвена привилегија. Револуционарни синдикализам на тај начин укида сваку везу између радника/ца и државе. Он се супротставља политичким борбама, политичким партијама и било којем партиципирању у парламентарним изборима. Он одбија дјеловати у заданим границама постојећег поретка и државе... Из ових се разлога синдикализам окреће директној акцији – штрајковима, саботажама, заустављању производње те, изнад свега, револуционарном генералном штрајку. Директна акција не само да овјековјечује борбеност радника/ца и одражава живим дух револта, већ у радницима/ама буди још већи смисао за индивидуалну иницијативу. Перманентним притиском, директна акција тестира снагу капиталистичког система на његовом најважнијем подручју – творници, гдје се владајући и владани најдиректније супротстављају. (Мурраy Боокцхин, Тхе Спанисх Анарцхистс, п. 121).

То свакако не значи да је анархосиндикализам аполитичан у смислу да апсолутно игнорира све политичке проблеме. Тврдња о аполитичности синдикализма је стари марксистички мит. Револуционарни/е синдикалисти/це се, као и остали/е анархисти/це, супротстављају свим облицима ауторитарне/капиталистичке политике али се истовремено интересирају и баве политичким питањима која су везана уз интересе радничке класе. Стога револуционарни/е синдикалисти/це нити игнорирају државу и њезину улогу. Напротив, револуционарни/е синдикалисти/це су свјесни да држава постоји како би заштитила капиталистичко власништво и моћ. На примјер, снажна борба британских синдикалиста/ица против робовског рада снажно негира тврдњу да синдикалисти игнорирају улогу државе у друштву. Напротив, њихове анализе бирократског државног капитализма имале су снажан утјецај на негацију лабуристичких и државно социјалистичких тврдњи да постојећа држава, путем избора, може бити искориштена за остваривање неких друштвених реформи. (Боб Холтон, Бритисх Сyндицалисм: 1900 – 1914, п. 204).

Рудолф Роцкер јасно то истиче; Анархосиндикализму често се приговара како нема интереса за политичке структуре различитих земаља, те стога ни интереса за политичке борбе данашњице те да све своје активности подређује само и једино економским захтјевима. Овакве тврдње произлазе или из несвјесног игнорирања или из свјесног фалсифицирања стварности. Није политичка борба та која разликује анархосиндикалисте/ице од модерних политичких партија, већ су то облик и циљеви те борбе... јер, напори анархосиндикалиста/ица су, и данас, усмјерени према сужавању моћи државе... Ставови анархосиндикалиста/ица према политичкој моћи данашње државе потпуно су исти са ставовима које имају према систему капиталистичке експлоатације... те користе исте начине борбе против... државе... Радник/ца не може бити равнодушан/на према економским увјетима живота... те стога не може ни остати равнодушан/на према политичким структурама његове/њезине земље... (Ибидем. п. 63)

Синдикализам стога не игнорира политичке борбе и политичка питања, већ се за политичке промијене бори на исти начин на који се бори и за економске промијене – директном акцијом и солидарношћу. Из тих разлога револуционарни/е синдикалисти/це и анархосиндикалисти/це одбијају било какву партиципацију у раду буржоаских парламената, но не из разлога јер нису заинтересирани/е за политичка питања, већ зато јер сматрају да је парламентарни облик борбе најнеспособнији и најбесперктивнији начин борбе радништва (Ибидем, п.65). Револуционарни/е синдикалисти/це (као и остали/е анархисти/це) сматрају да политичко и економско требају бити интегрирани, а да се та интеграција треба одвијати у класним организацијама тј. револуционарним синдикатима (или неким другим организацијама које имају класни и дјеломично синдикалистички карактер – попут творничких савјета или скупштина). Супротно тврдњи да требају постојати експерти/це који/е расправљају о радничким питањима, револуционарни/е синдикалисти/це (као и остали анархисти/це) тврде да политика не смије бити у рукама тзв. експерата (политичара/ки) већ се треба налазити у рукама оних којих се директно тиче. Револуционарни синдикати потичу политички развој својих чланова/ица кроз процесе партиципације и самоуправљања.

Другим ријечима, политичка се питања требају разматрати у економским и друштвеним организацијама – у организацијама гдје радништво има истинску моћ. Оваквим ставом анархосиндикалисти/це слиједе Бакуњина који је тврдио да би било апсолутно немогуће игнорирати политичка и филозофска питања те да превелика преокупираност економским питањима може бити кобна за пролетаријат. Стога револуционарни синдикати требају бити отворени за све раднике/це, независни од свих политичких партија те бити базирани на економској солидарности свих радника/ца у свим земљама, али такођер треба постојати и могућност слободне расправе свих политичких и филозофских теорија остављајући секцијама и федерацијама слободу да сами развијају своју властиту политику будући политичка и филозофска питања... (морају бити) предложена... од стране самога радништва. (Бакунин он Анарцхисм п. 301, 302, 297, 302).

Према томе, револуционарни/е синдикалисти/це и анархосиндикалисти/ице дубоко су политични/е у најширем смислу те ријечи и то из разлога јер теже радикалној промијени свих политичких, економских и друштвених увјета живота и институција. Штовише, политичност се у најужем смислу састоји у схваћању да се политичке реформе рјешавају заједно са оним економским. Револуционарни/е синдикалисти/це постају аполитични/е у ономе тренутку када се под политиком почиње схваћати подупирање партија и кориштење буржоаских политичких институција. Овакво становиште идентично је са уобичајеним анархистичким ставовима по овом питању.

То нас доводи до још једне битне разлике између револуционарног синдикализма и реформистичког синдикализма. Наиме, циљ револуционарног синдикализма јест мијењање друштва, а не само дјеловање у оквирима тог друштва. Стога, док су циљ реформистичког синдикализма реформе, револуционарни синдикализам као свој циљ узима социјалну револуцију. За револуционарне синдикалисте/ице синдикат има двојаку улогу: перманентним притисцима он тежи осигурати тренутно побољшање увјета живота радничке класе. Али, далеко од тога да се задовоље пролазним бољитцима, радници/це требају створити могућност за основни акт свеобухватне еманципације тј. за експропријацију капитала. (Емиле Поугет, Но Годс, Но Мастерс, п. 71). Тако револуционарни синдикализам тежи остваривању реформи путем директне акције, као што путем те борбе, или точније генералног штрајка, тежи створити могућност за револуцију. Уистину, сваки жељени бољитак мора се одузети директно капиталистима... (те) мора увијек представљати редукцију капиталистичких привилегија као и само дјеломичну експропријацију.(Ибидем, п.73) Из ових је разлога Емма Голдман тврдила:

Наравно да се и револуционарни синдикализам, попут реформистичког синдикализма, борби за тренутни бољитак радничке класе, али се не заварава тиме да радници могу очекивати хумане увијете од нехуманог економског устроја друштва. Стога он од непријатеља просто узима оно што му силом може одузети: но, у крајњим инстанцама, револуционарни синдикализам циља, и сву своју енергију усмјерује, ка потпуном укидању најамног система.

[уреди] Вањски линкови

Добављено из "http://bos.anarchopedia.org/index.php?title=anarho-sindikalizam&variant=sr-ec"
interakcija - интеракција