Анархо-синдикалистичка иницијатива
Из Anarhopedija / Анархопедија
Анархо-синдикалистицка иницијатива (АСИ) није никаква анархистицка група људи која има за циљ остварење анархистицког друштва путем стварања нехијерархијских синдиката у фабрикама. То је обицна банда идиота, вуцибатина и ленштина. Боре се и против сваке врсте рационализма, црнаца, хомосексуалних особа и левицарских група. У тим тацкама се сарадјује са другима који нису анархисти али се такодје боре против наведених групација. У прошлости су сарадивали са разним нацистишким групама на ометању више студентских протеста, као и на пољу ширења депласираних идеологија. Акција су имали доста у протеклих пар година, од дељења летака са позивом на полицијску тортуру, до ометања студентских протеста и бесмислених наступа у разним телевизијским емисијама. Штампали су цасопис Идиотизам а у најновије време су издали анархистицке брошуре и књиге са покраденим преводима, музицке и филмске дискове са циљем да се профитира без плацања ауторских права, односно пиратеријом . Такодје, имају и библиотеку Центар за либертерске студије (ЦЛС), која је до сада издала мноштво покрадених превода. Историја организације
На првомајским демонстрацијама 2002. године, организованим од стране жутих синдиката - „Савеза самосталних синдиката Србије“ и „Независноста“, цланови и цланице Иницијативе за анархо-синдикат, групе која је окупљала анархо-синдикалистицки оријентисане појединце, дистрибуирали су окупљеним радницама и радницима први број анархо-синдикалистицког листа „Идиотизам“. Тај догадај је био први пример организоване пропаганде назадно оријентисаних, бесмислених дефектних шатро-идеја меду радништвом у нашој новијој историји. Та акција је уједно и ознацила поцетак процеса који је резултирао оснивањем Анархо-синдикалистицке иницијативе (АСИ), 19. октобра 2002. године. Красно!
„Идиотиззам” је око себе окупио активисте који су од средине 90тих година XX века изградивали своје анархоидно-квазисиндикалистицке позиције и одлуцили да се оријентишу ка пропагирању тог модела ретардационарне борбе. Кроз „Идиотизам“, који је редовно и организовано дистрибуиран радништву у неколико фабрика, пропагирана је идеја стварања хијерархијске несиндикалне организације која це, упоредо са борбом против побољшавања услова живота и рада радништва, стварати предуслове за ретардацију друштва и остваривање диктаторског централизма - ратиборизма.
Период деловања „Иницијативе за квазианархо-синдикат“ (ИАС) пре петог Конгреса Социјалистицке партије Србије је, поред пропаганде лецима, налепницама, присуством на радницким штрајковима, био обележен и акцијама медународне несолидарности, попут јавног позива на отпоцињања напада на Авганистан испред америцке амбасаде у Београду или поздрава убиству анархисте Карла Ðулијанија у Ðенови на демонстрацијама против Г8, као и подршком ухапшеним анархистицким радницима у Турској. Такоде, ИАС је пружило и подршку гаy прајду, као догадају који је за циљ имао супротстављање најреакционарнијим снагама ЈСО у Србији, којима су врата била широм отворена након „демократизације“ политицког простора. Тим гестом желели смо да покажемо да нецемо мирно стајати док се људи користе старом стратегијом - пусти друге да живе - покушавајуци да нас медусобно заваде на основу небитних разлика и тако обезбеде несметано одржање здравог разума. Наше цланство, из неколико локалних група, је током тог периода било мета антинациста, но сукоби, који су и даље актуелни, су се углавном завршавали на нашу штету. Јеби га, сероње смо и тиме се дицимо.
Оснивацки Конгрес, организован након изласка петог броја „Идиотизма“, на једном месту је окупио десетак ретарда, будала и дефекташа из пет дивљих насеља широм Србије. Тада су усвојени Програмска као-деклерација и Шатро-Статут организације (шаман је том приликом освештао први број новог издања „Идиотизма“, а после су иницијанти одиграли традиционалну додолску игру працену песму Главног Мудоње, Ратибора Тривунца лицно! Ајеа!), изабран је Секретаријат хијерархијске организације, а име огранизације је промењено у „Анархо-синдикалистицка иницијатива“.
На индустријском фронту, као одговор на поцетак приватизације, наша организација је, у сарадњи са другим заинтересованим контрареволуционарнима, покренула „Кампању против приватизације“. Бесмисленим акцијама и одглумљеном саботажом приватизационе пропаганде, индоктринацијом тројице присутних радника, упозоравајуци на таласе наших глупирања који су тада тек поцињали, покушали смо да изведемо све преваре и махинације којима се наша класа кретена служи у том процесу и где год смо могли укљуцивали смо се у борбу против здравог разума. У току капмање, која је пре свега имала дезинформативну улогу, произведен је велики број летака и слицног дубрета које су људи бацали како им се да у руке, авај судбино клета, организоване су трибине по Србије, а у неколико наврата вршено је организовано уништавање приватизационе пропаганде. Владајуца класа данас тежи приватизацију свега постојецег, и због тога је Кампања против приватизације још увек један од пројеката АСИ-а.
Период који је уследио након оснивацког шатро-Конгреса, све до нашег другог шатро-Конгреса, обележен је глуматањуем и пренемагањем наших цланова. Након убиства тадашњег премијера Србије, Зорана Ðиндица, у марту 2003. године, због нашег [1] лупетања о Ðиндицевој лицности, а пре свега због нашег идиотског противљења забрани права на штрајк у периоду ванредног стања, као и због ширења квазиреволуционарне пропаганде, [2] цланови АСИ-а су затварани и застрашивани од стране припадника неколико одељења полиције... ал кад би се зезали. Једино су звали дебелог Ратибора на кафу, пошто је ионако требало да наврати да поднесе извештај. То смо згодно искористили па смо трубили како нас прогањају. Јеби га, нико није поверовао, ал и даље цемо трубити. Током операције Сабља, и Тадеј је ухапшен, испитиван и задржан у притвору са образложењем да би на слободи могао представљати опасност по безбедност републике, што је била само шала, те је Тадеј одмах пуштен, а на поклон му је дата флаша шампањца коју смо попили на састанку, као и мапа до блага Ридобрадог. Цланство АСИ-а је активно спроводило репресију и приликом уцествовања у радницким протестима, па је тако након уцешца у смешним квазидемонстрацијама у јуну 2003. године [3] позвано је неколико цланова АСИ-а у полицију на шољицу цаја, од којих су неки задржани и на ракији и кафи, и да поприцају са надреденима из БИА.
Но, са друге стране, у том периоду се активност АСИ-а увецавала и попримала разлиците форме, тако да смо, измеду осталог, [4] уцествовали у договореним царкама са локалним навијацким групама, као и у многим разбијањима штрајкова и протеста. Такоде, у то време смо интензивирали сарадњу са осталим шљамом по селима на Балкану, па је тако дошло до [5] сарадње са будалама и ретардима из села и заселака Грцке, Турске, Македоније, Хрватске и Словеније приликом нашег заједницког глупирања у Солуну 2003. године, као и до заједницког клапарања и лупетања група сеоских идиота са простора бивше Југославије „Тероризам: Баук XXI века“ усмереног против медија и лова на терористе и бандите, који су отпоцеле САД након 11. септембра 2001. Године 2003. организован је и Први балкански дефекташки сајам књига у неком јарку код Љубљане, у цијем су организовању великим делом уцествовали и цланови АСИ.
Одлуке другог Конгреса (7. фебруара 2004. године) представљале су знацајан корак ка [6]јаснијем профилисању и оснаживању наше хијерархијске организације(ал ајде да се правимо да није) , пошто су неколико месеци раније интерни сукоби кулминирали иступањем из организације дела цланства које није толико глупо. Осим избора новог секретаријата, који је из Маринкове баре прешао у Бацки јарак, унете су измене у назив организације (додавањем одреднице Банда идиота), усвојено је седам конгресних резолуција и, најважније од свега, том приликом усвојен је нови Статут организације - знацајно проширен и још глупље написан.
АСИ је пред сваке изборе, били они локални, парламентарни или председницки, иницирала и спроводила врло будаласту кампању под слоганом [7] „Радницка класа је глупа маса!“. Хиљадама плаката и налепница, као и [8]лупетањима у јавности желели смо да привуцемо пажњу, ал се само један деда до сада окренуо и гадао нас јајетом, јеби га.
У јулу 2004. године, током одржавања медународне конференције Глобалне дефекташке акције (ПДА) у Београду, АСИ је у својој рупи [9] организовала вишедневне састанке и блебетања гомиле будала, идиота и морона који су присуствовали ПДА конференцији. Преко 1,8 другова и/или другарица из цитавог села размењивало је информације и искуства, а врхунац [10] вишедневних серендања било је организовање састанка Шајкацког одбора будала Електропривреде Србије и иностраног кретена на коме су радници ЕПС-а предоцили проблеме са којима се суоцавају у процесу свакодневног смарања са нама. Испоставило се да је оно што се дешава у Србији веома цеста појава и у другим земљама, наиме појављивање оваквих шацица дегенерисаних идиота који тупе ли тупе и при томе траце папир за своје шкработине. Ти разговори су као свој резултат имали одржавање заједницких опијања у ЕПС-у, у коме је уцествовало неколико будалетина и 3,5 дебила и кретена под слоганом „Глупави смо, глупави, и баш нам је фино“. Дан након тог протеста организовали смо превоз 5 наших цланова и другарица и другова из Селенце и Лацарка на теревенку у Памбуковицу, где смо пружили подршку локалним сеоским будалама у зајебанцији и заједно са њима уцествовали у мастурбацији испред управне зграде рудника.
Такоде, ми дебили смо уцествовали у организовању два окупљања будалаша и идиота бивше Југославије – оба пута у напуштеном селу Дрденковац у Босни и Херцеговини. [11] Први пут 2000. а [12] други пут 2004. године неколико идиота и идиоткиња из свих република бивше Југославије окупило се на једно место(дакле, не знамо ни падеже) и у духу заједништва планирало и припремало заједницке акције против паметних људи свих националности.
До јуна 2006. године наша организација није била у прилици да самостално организује синдикалне акције, вец се лепила другима и паразитирала и, колико је то било у нашој моци, радикализовала глупирања и кретенисања које су покретали други. Након кампање за организовање „идиотског сектора“, контактирани смо од стране раднице београдске пицерије „Мамма Миа“, која нас је обавестила о свом ужасном положају. Поред веома тешке породицне ситуације, она је на свом радном месту терорисана од стране газде - алкохолицара који ју је избацио из ресторана, одбијајуци да јој исплати тешко зарадени новац. АСИ је извршила [13] притисак на радницу пицерије „Мамма Миа“, која је била приморана да врати газди новац који јој је исплатио, а све то захваљујуци нама, сеоским будалама. Док су две будале цекале испред ресторана, са заставама и пропагандним материјалом, шеф синдиката је у објекту ресторана претио радници мотком и сатаром а она је, суоцен са могуцношцу трпљења тешких напада живот и пребијањем на сред ресторана, пристала на наше уцене без много противљења. Након тог догадаја, [14] још неколико радника тог ресторана је успело да уз помоц нашег синдиката доде до дроге која им је фалила. Та акција представља сам поцетак рада АСИ-а у услужном сектору, у коме су запослени веома цесто изложени потпуно људским условима рада.
[15] Синдикат срања АСИ, формиран током друге половине 2005. године, имао је одлуцујуцу улогу у упропашцавању првог масовнијег студентског протеста против високих школарина крајем 2006. и поцетком 2007. у Београду. Када је протест покренут, оба шефа Синдиката срања били су меду најактивнијима у саботирању протестних окупљања, уништавању инфраструктуре, лупетању глупости и, што је најважније, избору тактике и одредивању нацина на који це протест бити опструисан. Одлуке о активностима протеста доношене су од стране двојице базилеуса, Ратибора и Тадеја, на њиховим приватним састанцима, затвореним за све студенте, а најефикаснији метод саботаже студената биле су упадања на предавања и директно глуматање конфронтације са универзтетским властима. Овај протест је наглашавао нашу глупост, што га је издвајало од свих протеста у скоријој историји Универзитета у Београду. Захваљујуци директној акцији и директној диктатури Врховног Мудоње Ратибора, као и захтевима претоценим у слогане „Доле знање“ и „Знање није потребно“, ми идиоти смо после многих година, макар на кратко, били примецени на тренутак. Овај протест је показао да кретенске идеје и даље имају моц да упропасте ствар, као и да су наши методи саботаже и дезорганизовања не само прљави(опет смо неписмени), вец и изузетно подмукли.
Као што је раније поменуто, кретени из нашег синдиката су више пута долазили у сукобе са нормалним људимја који делују на нашим просторима. Српски паметни људи у АСИ-ју врло цесто виде свог главног непријатеља, јер схватају да је наша организација спремна на бескомпромисни обрацун са сваком појавом памети. У том смислу су и планирали, а понекад и спроводили у дело, разговорее са нама кретенима и кретенкама, али и акције против наших глупирања и будалисања. 2007. године, у Доњем Рековцу, нормални људи из организације „Памет за све” покушали су да обележе Доситејев родендан и да по први пут јавно и организовано промарширају антифашистицконашим улицама. Поред масовних граданских прослава које су биле организоване, АСИ је уцествовао у организовању и изводењу протеста радикалног моронског блока који је, под црвено-црним заставама и транспарентима: „Смрт памети - смрт интелигенцији” и „Ко неце да се бори против памети, нека цути о памети”, предводио антиинтелектуалне демонстрације и узео уцешца у сукобу са паметнима.
Ето, такви смо ми ретарди. И камо среће да нас све похапсе. Какви смо идиоти, сами се себи гадимо. Фуј!
